Živim u imućnoj porodici, imam brata i sestru, treće sam dete, ali ne i mezimac. Uvek sam imao sve, a nije mi trebalo ni pola od toga… Rođeni brat je bivši narkoman (ima staž od 15 godina) i uvek je sve bilo usmereno ka njemu, da bi se izlečio. Ipak, ne mogu da krijem, da me boli to što su mi roditelji ljubav pokazivali kroz novac (ekskluzivna letovanja, motori, skupi automobili)… Završio sam državni fakultet u drugom gradu, bez njihove pomoći, niko nije znao ko su mi roditelji, išao sam autobusom na predavanja i ispite, dao sve u roku… čak sam od ortaka i ortakinja na faksu krio da imam para, da se ne bi osećali manje vrednim pored mene… Kasnije sam našao dobar posao, trudio sam se da se za sve izborim sam. Sada sam dao otkaz, pakujem se i selim daleko, jer i kada se čitava agonija oko burazera, hvala Bogu završila, oni i dalje najviše pažnje posvećuju njemu… Pre neki dan mi je otac rekao da je razočaran u mene, to je bio kraj. A nikada me nije pohvalio. Inače imam 25 godina.
EmoticonEmoticon