U braku sam pet godina,imamo i dete. Ali daleko od toga da sam sretna. Suprug se za vreme koliko smo skupa promenio toliko da ga ne mogu prepoznati,i nekad se pitam zasto sam se i zaljubila u njega. Uopste mi ne poklanja paznju, sve cesce je drzak,i ne bira pred kim.
Jednom kad sam mu vratila istom merom pred kumovima,nasalila se ironicno kao sto se on sali na moj racun svaki put, rekao mi je da ako to jos jednom uradi m da ce mi vilicu slomiti. U soku sam bila i ostala. Radim,podizem dete,rucak uvek spreman, kuca sredjena, ja se trudim koliko god mogu da budem raspolozrna,imam pomoc od njegovih i od mojih,ali se iskreno razmisljam da ga ostavim. Ne bojim se prestanka emocija jer mislim da se sve dogovorom moze, nije me strah razvoda,
samo me je strah da sutra moje dete bude krivilo mene za nas rastanak…Ali nekako pored svega dam jos jednu sansu, jer smo toliko toga i lepog i ruznog prosli da mi je mnogo tesko da prelomim,a znam da zasluzujemo bolje…
EmoticonEmoticon