Danas sam u tranvaju prisustvovala baš groznoj sceni. Beba od oko godinu dana se nečim udavila, zagrcnula, naprosto je umirala tu pred svima. Njena majka je histerisala, tražila da neko pomogne, da spasi bebu, ali niko se nije usuđivao da priđe.
Svi su gledali sa distance i zgražavali se nad cijelom situacijom. Vozač je zaustavio tranvaj i gospađa je sa već prilično poplavljelom bebom istrčala na ulicu molila. Tada je pritrčao neki stariji gospodin i uzeo bebu i prilično jako počeo da je udara po leđima. Nakon 3-4 udarca, beba je uzdahnula i proplakala. Mrzim plač beba, ali tada mi je to bio najljepši mogući zvuk.
Svi su sa oduševljenjem odahnuli, a kada se mama bebe pokušala zahvaliti, shvatili smo da se radi o nekom strancu. Nismo razumjeli odakle je, ali čini mi se da priča na njemači jezik, koliko sam mogla razaznat. Nije ni bitno, bitno je da je beba spašena, a još bitnije vidjela sam kako mogu pomoći, ako se nešto slično nekada ponovi. Valjda neće…
EmoticonEmoticon