Evo pola 5 je ujutru i po ko zna koju noć za redom ja ne mogu da poverujem koliko sam naivna. Varao me je sa njegovom najboljom drugaricom. Prolazila je kroz težak životni period. Pomagala sam mu šta da joj kupi za rođendan, odobravala svako njihovo zajedničko “učenje”, davala savete kako da joj pomogne u situaciji u kojoj se našla (otac joj je teško bolestan, umro je nedugo zatim). Zna da sam prošla kroz isto i tražio je da ga savetujem nesebično sam pomagala. Kad god pita da otkaže naš sastanak i ode kod nje ja sam uvek rekla: “Idi. Videćemo se drugi put nije problem, nađi joj se”. Lepo joj se našao. Opet bih isto uradila, a to njima neka je na dušu. Samo ću reći da ja znam koliko je meni bilo teško kada mi je otac umirao i mislila sam da je to poslednja stvar gde je mogao da izigra moje poverenje
