Nakon što sam rodila drugo dijete obolila sam od postporođajne nervoze… Imala sam samo 22 godine i moja volja za životom je u trenutku apsulutno nestala. Mrzila sam sebe, mrzila sam muža, našu djecu, mrzila sam živjeti… U početku su svi bili uz mene, moj muž, naši roditelji, naši prijatelji… bodrili me, pokušaval vratiti volju za životom, ali meni je svakim danom bilo sve teže. Nakon nešto više od godinu dana moj muž je ostao bukvalno jedina osoba kojoj je bilo stalo do mene. Čak su i moji roditelji sve rjeđe dolazili, mama me je znala ne nazvati po 2-3 dana. Bukvalno su svi digli ruke od mene, na neki način sam im postala teret i čini mi se da su, malo će grubo da zvuči, ali… čini mi se da su priželjkivali da učinim sebi nešto nažao :(, ali moj muž je druga priča.
Sa posla me je znao nazvati i 20 puta da pita kako sam, šta radim, svaki dan neko iznenađenje za mene je pripremao, poklone mi kupovao, zbijao šale, pravio ludaka od sebe, sve samo da barem izvuče jedan osmijeh na moje lice. Malo po malo, što njegovim zalaganjem, što terapijama koje mi je doktor propisao meni se vraćala volja za životom. Danas imam 38 godina i sasvim sam se oporavila. Iskreno nerado se sjećam tog vremena, ali želim da pokušam na ovaj način pomoći mladim mamama, djevojkama, ženama koje su možda trenutno u sličnom problemu ili ne daj Bože sutra budu u istom problemu, da je moguće sve to prebroditi. Nije lako, ali je moguće… ja sam na moju sreću imala predivnog muža pored sebe u tim teškim trenutcima i sigurno je svojim zalaganjem doprinio mom ozdravljenju i na tome ću mu biti vječno zahvalna.
Nema komentara:
Objavi komentar